()Po prirodi sam pristrasan i uvek navijam()

Ništa manje?!

Ipak, ovo što sledi predstavlja prave bisere pristrasnosti! A da li je (samo) to u pitanju?!

Ma, kakave greške - posle svega, adekvatnije je da piše greškice?! Kakava crna pristrasnost - to je ljubav!
Meni su sećanja unekoliko drugačija. Iz mog ugla imao je najmanje još jednu greškicu: surovo je kažnjavao i one koji nisu bili za Sovjetski Savez i rezoluciju Informbiroa - kad god bi mu se samo pričinilo da mu je apsolutna vlast dovedena u pitanje!
A američki predsednik, a britanska kraljica, a Čerčil ...?
Imaju i ovi danas svoje mecene, samo im se drugačije ukaziju pročasti - shodno trenutnim merilima vrednosti! Danas su, od svečano postrojenih strojeva oružanih snaga daleko važniji - strojevi zelenih novčanica!

Jedan od najgorih i opasno tendecioznih tekstova Lazanskog. Strašno.

Alal vam vera gospodine Lazanjski. I sad po vašem treba da zaboravimo sva prethodna Titova zlodela, pa da se kao poslednji iskompleksirani skorojevići divimo raskošnim pratnjama koje naši neprijatelji sa Zapada priređuju svojim ''saradnicima'' sa naših prostora. Pa da, sad se prisećam da ste se u jednom sličnom tekstu divili i Titovoj kući cveća, ne pitajući se šta će tolika buržoaska raskoš ''vođi komunističke revolucije'' ( koji se valjda protiv iste borio, da bi smo svi bili ''jednaki'' ).


Gnusna laž. Draža Mihailović je početkom rata imao blizu sto hiljada mobilisanih vojnika pod ravnogorskim barjakom, dok su partizani predstavljali raštrkane minorne grupice, koje su naglo ojačale tek kada se Čerčil odrekao ravnogoraca. Čerčil je podržao Tita, zato što su određene strukture ( kojima su se pokoravali i Tito i Čerčil ) procenile da bi podržavanjem Draže Mihailovića Srbija iz Drugog svetskog rata izašla kao nacionalna i pravoslavna država - suviše jaka prepreka njihovim budućim osvajačkim poduhvatima ka Istoku - pa su se odlučili da Srbiju preko Tita rasparčaju ''administrativnim'' i ''pokrajinskim'' granicama, koje su Zapadu i poslužile kao osnov za konačno razbijanje Srbije u poslednjih dvadeset godina.

Miroslave,

Taj čovek nije malkice kršio ljudska prava. On je pobio od 44 do kraja 45 godine 500 000 nepodobnih Srba u Srbiji, sve koji su bili monarhistički i rodoljubivo nastrojeni. Da li si svestan da je terazijski jevrejin Moše Pijade imao specijalni zadatak u Crnoj Gori da ide od sela do sela i da hladnokrvno ubija u svakom selu učitelja, imućnije seljake i poštovane domaćine i sveštenika. A to si ti sve podveo pod "kršenje ljudskih prava".

Što se tiče titove jedine mane što nije pravoslavac, da li si svestan da su partizani ubili više pravoslavnih sveštenika nego nemci i ustaše zajedno. I to samo tokom rata, da ne pričam šta se posle dešavalo. Ako nemaš slabe živce pročitaj neku od knjiga DŽomića koja opisuje crveni teror nad SPC-om. A tu su opisane gadosti gore od ustaških - na primer nabijanje na kolac, skidanje kože i stavljanje soli na živo meso, pravljenje toaleta od oltara i orgijanje, ...
Eto takvog "heroja" ti opravdavaš.

Gospodine Lazanjski,bice ovde komentara, kao i u Politici, od onih sto do juce nisu znali na kojoj se strani crkvena vrata otvaraju a danas su veliki pravoslavci i anti-komunisti.

Ma koga pratile krstarice i nosac aviona i ma cije to bilo, ako iza njega ostane ruglo a ne drzava onda taj ne moze da bude drzavnik. Termin drzavnik je rezervisan za one politicare iza kojih ostaje ili ojacana drzava ili osnovana drzava na "zdravim temeljima" i odrziva u "svom okruzenju".
A sta navedeni stvori ???
I cemu zadnja recenica ? Jeste li hteli reci da mu je prednost to sto je krsten u katolickoj crkvi ili je jos jedna "biser-misao" ( onako ispod zita - kakvima tekst obiluje ) u pitanju ?

Da li je "Politika" od g.Lazanskog naručila kratak,pozitivan prikaz ličnosti i djela J.B.Tita,ne znam,ali znam da nije baš sve tako,kao što spolja izgleda.Broz jeste bio jaka i visprena ličnost,ali događaji,koji se u članku glorifikuju(Staljin,doček u USA,engleski brodovi...)imaju i svoju pozadinu.U sukobu sa Staljinom,Broz nije imao šta da izgubi-igrao je na sve ili ništa.Engleski brodovi su ga pratili jer su Engleska i Čerčil instrumentalizovali Tita da,osnivanjem pokreta nesvrstanih,odvuče od sovjetske interesne zone veliki broj zemalja J.Amerike,Afrike i Azije,koje bi se rado priklonile sovjetskom modelu organizovanja države i društva...U paničnom strahu od nadiranja komunističke ideologije,Americi je Brozov otklon od SSSR-a,bio vrijedan mnogo više od upriličenih ceremonija dočeka,što je ona i valorizovala velikim količinama zelenih novčanica...Da se osvrnemo na Titovu ulogu na unutrašnjem planu:Sremski front,Jasenovac-bratstvo-jedinstvo;IB-desetine hiljada stradalih Srba,granice republika i formiranje AP samo u Srbiji,
1962.g.Tito se deklariše kao Hrvat i ističe da ne može biti jugoslovenska nacija;formiranje crnogorske i muslimanske nacije,eliminacija Rankovića i dovođenje srpskih poltrona na rukovodeća mjesta;njegovo potpuno potpadanje pod uticaj Kardelja,Bakarić,Krleže,S.Krajačića;ustav iz 1974.sa formalno pravnim zaokruživanjem suvereniteta republika;enormno zaduživanje SFRJ pri kraju života samo da bi se sačuvala legenda o njegovom liku i djelu i mnogo,mnogo drugih činjenica koje bi ga raskrinkale kao jednu od najopskurnijih ličnosti po negativnom uticaju na sudbinu Srbije i srpskog naroda u SFRJ.
Možda bi Vatikanu trebalo uputiti predlog za njegovu Beatifikaciju.

Treba imati hrabrosti, pa napisati ovakav tekst u atmosferi manje-više militantnog antititoističkog jednoumlja koje još uvek vlada na našoj javnoj sceni. Samo retki pojedinci se odluče da prozbore koju pozitivnu reč o državniku za čije je vladavine ovaj prostor doživeo emancipaciju kakvu nikad pre, i verovatno još dugo neće imati. I dok postoji ogroman broj tzv. običnih ljudi kojima je Titovo vreme u lepom sećanju, koje je utoliko jače ukoliko sadašnjost pokazuje sve veće nazadovanje u odnosu na njega, dotle među inteligencijom vlada uglavnom ćutnja ili agresivna difamacija ne samo Titove vlasti, već i čitavog revolucionarnog, socijalističkog projekta na kome je ona, uz sva odstupanja, u osnovi počivala. To samo pokazuje koliko je inteligencija kao klasa socijalno udaljena od velikog broja ljudi čiji društveni interes ne nailazi unutar nje na svoju odgovarajuću artikulaciju.

Ovaj tragičan raskol između inteligencije i značajne populacije običnog naroda dobija, međutim, i komične, apsurdne crte, jer istaknutu ulogu u satanizaciji nekadašnjeg socijalističkog projekta imaju oni kojima je taj projekat upravo omogućio, s obzirom na njihovo "nisko" klasno poreklo, da se uopšte školuju i (visoko) obrazuju, i danas uživaju intelektualni autoritet u očima javnog mnenja.

Zbog svega toga, ovaj dragocen tekst novinara Lazanskog zrači jednom moralnom hrabrošću i intelektualnim poštenjem, na žalost, tako retkim u nas. Čovek koji bi, s obzirom na svoje klasno poreklo i posleratnu porodičnu sudbinu, imao daleko više interesa da kritizira novi poredak, iznosi, naprotiv, jednu o njemu objektivnu sliku koja ne može biti drugačija do afirmativna, jer je u osnovi to bio poredak socijalne ravnopravnosti i kulturne emancipacije. Ako i nije bio najbolji, bio je sasvim sigurno najmanje loš od svih dosadašnjih društvenih svetova na ovim prostorima. Još samo kad bi tu istinu jasno i glasno priznali toliki njegovi dobitnici u redovima naše današnje inteligencije.

Broz je bio austro-marksista. Jedno od njegovih najdoslednijih određenja je bila borba protiv velikosrpske buržoazije. Imajući u vidu da njegov odnos prema buržoaziji nije bio principjelan, većina drugih nacionalnih buržoazija mu nije smetala i protiv njih se nije borio zaključujem da su mu srpski bogataši smetali što su bili srpski, a ne bogataši. Tadašnje srpske kapitaliste ne znam, li današnji su odvratni.
Drugo Brozovo opredeljenje je bilo antipravoslavlje i u tom smislu je bio neprincipjelan.
Treće, srpski socijalisti, naši divni Svetozar Miletić, Dimitrije Tucović, Blagoje Nešković i drugi koji su bili i za pravdu i ravnopravnost nisu se uklapali u njegovo viđenje tzv. socijalizma. Završni stadijum Brozovog socijalizma je bio i ostao nacionalizam.
Dans, Srbijom vladaju samo i isključivo njegovui sledbenici raspoređeni i slabo maskirani u razne stranke. Socijalisti koji se izjašnjavju protiv Miloševića, više ili manje, protiv Broza se nikada nisu izjasnili. Ostali DS, G17, LDP, oni Čankovi da i ne govorim su čisti čistijati austro-marksisti brozovske provinijencije.
Inače, ideje ravnopravnosti ljudi bez obzira na sve pripadnosti i razlike (verske, rasne, polne itd.) ideje društvene pravde, ideje humanizma kao ideala su zaista briljantne.
Nažalost imamo situaciju da NATO koji nasilnim putem nameće privatne interese po celom svetu, kontroliše i sve levičarske partije u Internacionali sve sa DS, i kanališe rad tih slobodno se može reći lažnih radničkih i levičarskih partija u interesu ličnih, privatnih, nezajažljivih, i ničim kontrolisanih interesa jedne male grupe uzurpatora velikoog dela svetskih materijalnih, a bogami i kulturnih, intelektualnih, uopšte duhovnih vrednosti i resursa. I to sve na osnovi najgrubljeg nasilja kao glavnog mehanizma koji sprovodi NATO, kojima naši "socijalisti" i lažni levičari i liberali teže.
I Broz je bio od 1952 tajni član NATO.

- ANVOJ-evske granice na srpskim prostorima po kojima nastadoše nezavisne države u krvi...
- od Srba stvorio Muslimane, Makedonce, Crnogorce kao nacije...
- uništavao SPC i skoro je razbio; stvorio MPC...
- od nacionalnih manjina napravio "narodnosti" koje su postale "narodi" i "građani"...
- pokrajine "dodelio" samo Srbiji...
- nikada nije ni svratio u Jasenovac, Gradišku, Prebilovce, hercegovačke jame...
- ustaški zločini oprošteni baš kao i naplata ratne odštete Nemačkoj...
- "nacionalni sastav" Golog otoka baš kao i na Sremskom frontu...
- nikada da pohvali srpsku vojsku iz prvog svetskog rata, nikada da se pokloni na Vidu...

Muka mi je da dalje nabrajam. Aman braćo Srbi i sestre Srpkinje, uzmimo se u pamet. Pa malo li je?!

Mislim da je ova titoistička gigantomahija odavno probila svaku granicu dobrog ukusa. Ne očekujem od jna-stalgičara objektivnu analizu bilo čega. Ono što me interesuje jeste sledeće: 3. novembra ove godine navršava se četrdeset godina od upokojenja poslednjeg srpskog (jugoslovenskog)kralja, nesrećnog Petra II. Da li je to možda dobar povod da neko nešto napiše o lutanju, o stramputicama ovog naroda? O potomku vožda Karađorđa, o našem suverenu, koga su naši saveznici isterali sa onih lepo uređenih travnjaka koje spominje gospodin Lazanski? Ili to nije tema za naprednu i poštenu inteligenciju, koja većim delom i dalje misaono baulja pod titoističkom narkozom?

Jovan Dučić

SINU TISUĆLjETNE KULTURE


Ti ne znade mreti kraj slomljenog mača,
Na poljima rodnim, braneći ih časno
Kitio si cvećem svakog osvajača,
Pevajuć’ mu himne, bestidno i glasno.

Slobodu si večno, zakržljala raso,
Čeko da donesu tuđi bajoneti,
Po gorama svojim tuđa stada paso,
Jer dostojno ne znaš za Slobodu mreti.

Pokaži mi redom Viteze tvog roda,
Što balčakom s ruku slomiše ti lance,
Gde je Karađorđe tvojega naroda,
Pokaži mi tvoje termopilske klance.

S tuđinskom si kamom puzio po blatu,
S krvološtvom zvera, pogane hijene,
Da bi mučki udar s leđa dao Bratu,
I ubio porod u utrobi žene.

Još bezbrojna groblja zatravio nisi,
A krvavu kamu u nedrima skrivaš,
Sa vešala starih novi konop visi,
U sumraku uma novog gazdu snivaš.

Branio si zemlju od nejači naše,
Iz kolevke pio krv nevine dece,
Pod znamenje srama uz ime ustaše,
Stavio si Hrista, Slobodu i Svece.

U bezumlju gledaš ko će nove kame,
Oštrije i ljuće opet da ti skuje,
Čiju li ćeš pušku obesit’ o rame,
Ko najbolje ume da ti komanduje.

Mora da je zbog svih tih zasluga, tito, sad dobio zasluzeno mesto u paklu.

Poznata strategija uspeha je da, ako ne mozete da pobedite protivnicku stranu, da bar imate neke “prijatelje” medju njima, koje cete da pomazete i time sprovodite “marketing” svojih ideja. Evo kako je to funkcionisalo u vreme Tita: Svima je dobro poznato kako su sa one strane celicne zavese Bugari, Rumuni I ostali zavideli Jugoslovenima. “Eh, kad bi i mi tako bili kao Jugosloveni”. Jugosloveni su bili socijalisti, ali su, eto, nekako bili u prijateljskim odnosima sa kapitalistickim zapadom, koji je kapom i sakom davao novac Titu.

Zasto je kapitalisticki zapad davao novac socijalistickoj Jugoslaviji? Svi znamo zapadnjacku svetinju “there is no free lunch” – pa kako onda mozemo da budemo naivni da poverujemo da je sva vojna i finansijska pomoc koja je davana Titu bila “free lunch”? Naravno da nije, to je bio mito. Taj novac nije bila nikakva pomoc nego investicija u velike projekte rusenja svetskog socijalizma. Vazno je bilo za pocetak otkinuti jedan deo teritorije, formalno zadrzati socijalizam ali upumpavati novac i svoriti vestacki izazvano blagostanje kako bi oni drugi, koji nisu u tako prijateljskom odnosu sa kapitalistickim zapadom, bili dovedeni u zabludu i poverovali da postoji alternativa, koja je, naravno, bila lazna.

Posto svako podmicivanje traje samo onoliko dugo koliko je potrebno da se ostvare ciljevi, tako je kapitalisticki zapad postupio sa Jugoslavijom. Onog momenta kad je unisten Sovjetski Savez, ne samo da je prestala pomoc, nego je sistematski pocelo unistavanje Jugoslavije i svih onih koji su se nasli na putu.

Titova uloga u ovom projektu je bila kljucna. On je odvajanje Jugoslavije od Sovjetskog zaveza sproveo i zato je bio nagradjen, i on i njegova zemlja. Nekoliko decenija jeste imao licno priznanje u svetu, blagstanje u zemlji, ali je odvajanjem Jugoslavije i uzimanjem “pomoci” od kapitalistickog zapada doprineo unistenju Sovjetskog saveza.

Ne dokazuju li ovi prizemni izlivi zabludelog antitoističkog jednoumlja koliko je Tito bio u pravu kada je 1971. rekao: "Još prije pet-šest godina ja sam govorio o klasnoj borbi. Neki su me tada pitali da li zbilja mislim da kod nas još uvek ima klasnog neprijatelja. Ja sam se čudio kako se može misliti da smo sve to prevazišli i sve takve preko noći prevaspitali. I tada sam govorio da klasnog neprijatelja još ima i da će on - ako mi komunisti ne budemo budni - jednog dana ponovo dići glavu. I to se, eto, i dogodilo. Poslednjih godina počeo je da rovari kroz razne društvene pore. Potezi klasnog neprijatelja su zakamuflirani, i on ipak uspijeva da zavara jedan dio našeg stanovništva. On se često oblači u demokratsko ruho..."?

Upravo ovo što je Tito vizionarski predvideo u slučaju slabljenja komunističke svesti dogodilo se desetak godina nakon njegove smrti. Do tada mahom suzbijeni klasni neprijatelj povampirio se i počeo da poništava tekovine socijalističke revolucije, vraćajući istoriju unazad, na stranputicu kapitalizma i nacionalizma. I dok su se njegove perjanice isprva, dok još nisu bili dovoljno moćni, kao "disidenti" pokrivali demokratskim ruhom, danas ta kamuflaža nadmoćnom klasnom neprijatelju nije potrebna, on ovde kao i na drugim mestima može da siledžijski bljuje najpogrdnije izmišljotine i predrasude u svom buržoasko-nacionalističkom magnovenju. I da svakome ko još uvek ima bar minimalne simpatije prema nekadašnjem sistemu prebrojava krvna zrnca na etničkoj osnovi, po sumanutom principu da onaj ko "voli" Tita ne može biti Srbin, i da Srbin ne može biti Jugosloven. Svaki usamljeni glas izvan ove nacionalističke opsesije mora naprosto biti ućutkan.

No, svima onima koji ne bi da kapitalističke izrabljivače preimenuju u "uzorne srpske domaćine", a Srbiju pretvore u vlasništvo ove ekonomske elite kojoj žustro pripomaže Crkva, uzimajući za sebe značajan deo dobiti, mora postati pomalo simpatična ona poruka: "Što je više kleveta i laži, Tito nam je miliji i draži!"

Možemo li danas igde s vrha vlasti čuti bilo šta slično ovoj Titovoj izjavi: "Naš radni čovek, radni narod, očekuje od nas da pođemo u akciju i protiv bogaćenja...Imamo i pojave da se neki u izvesnim klubovima kartaju iz noći u noć i gube milione. A mi znamo ko su oni i gde su, doći ćemo po njih. Tih Augijevih štala ima mnogo i njih treba počistiti gvozdenom metlom. Šta možemo, moraćemo se poduhvatiti i toga posla, jer ne možemo stalno jadikovati, nego najzad, pokazivati pesnicu i preduzeti odgovarajuće mere".

O tom klasnom neprijatelju je reč, koji se danas raspojasano bogati preko grbače radnog naroda, i sa kojim, kao nekada u starom društvu, pre socijalističke revolucije, u klasnom savezu stoje građanske stranke (država) i crkva, saučestvujući sa njim u ekonomskoj pljački i podeli plena. Država sa njima krotko razgovara, a crkva im osveštava poslovne zgrade i kapital; ovi zauzvrat finansiraju stranke i doniraju crkvu. Kakav idiličan klasni savez! Još kad se svima njima pridruže zapadni imperijalisti, pred kojima svaka od ovih frakcija vladajuće klase danas tako ponizno ćuti, još gore, sa kojim manje-više sarađuje, slika nekada srušenog, a sada uveliko obnovljenog klasnog društva postaje kompletna.

Čak i ako ovu Titovu izjavu tumačimo kao običnu retoriku, ne može da ne imponuje njena poruka, čiji sadržaj odiše patosom socijalne pravde, tako brutalno potisnutim u današnjoj eri u kojoj je sve preokrenuto naglavačke, jer se nepravedno obogaćeni na sve strane razmeću i diče svojim bogatstvom, a nepravedno osiromašeni ćute i stide svoga siromaštva. Jedino u Titovo vreme ovi izrabljivani, na čijem radu počiva celokupno društvo, uspeli su da po prvi put u istoriji podignu glavu i preuzmu istorijsku inicijativu u svoje ruke.

Danas su oni ponovo utihnuli, gurnuti na marginu društvenog života, dok se restaurirana buržoazija nesputano iživljava. Svi oni koji ovu ključnu socijalnu podelu podređuju etničkoj i religioznoj, samo zamagljuju suštinu problema.

Za LjiljanuNL

Poštovana, zbog tita i njegove ideologije nisu ni mogli ni smjeli učiti na koja se vrata ulazi u Crkvu. Mnogi koji su znali i htjeli da znaju nisu dobro završili. To što je danas ovaj narod odrođen od Boga (i morala) je zahvaljujući toj ideologiji. Za vrijeme 500 god turske okupacije i neviđene tragedije 1. svjetskog rata Srbi se nisu odrekli vjere i Boga. A onda... Tito, OZNA, socijalizam, bratstvo i jedinstvo...Nema Boga, nema morala...I dobiješ što smo dobili danas. Degeneracije Srba.

Smučilo mi se nabrajanje zločina nad Srbima. Ogadilo mi se da gledam TV, da slušam Radio Fokus, svi kukate kao crne kukavice. Zgadilo mi se da jedna država, moja Srbija, koja se naziva junačkom i hrabrom, ovolike kofe pomija prosipa po nečijem grobu, čijem god, makar bio i grob ćopavog Zagorca. Gde ste bili 1945., 1965., 1975., 1985., 1995., antikomunisti? Gde su vam bile puške dok je ćopavi bazao po Srbiji? Gde su vam bombe dok je Užicu davao svoje ime? Gde vam je hrabra reč dok je pravio antisrpski Ustav i drobio Srbiju? Prestanite da kukumavčite - dali ste mu Srbiju, a sad se vadite na istoriju, Engleze, Amerikance, sad, posle 60 godina, vadite Dražine medalje iz sanduka. Ne kukaj, Srbijo, nego uradi nešto! Danas još kukaš za Brozom i zbog Tita i "titića", sutra ćeš zbog Tadića i "tadićevaca". Milion puta sam rekao - da su Hrvatima oteli Krajinu i dali je nama, pa gorela bi cela Evropa! Svesni naše (nema drugog izraza, izvinjavam se!) bezmudosti, oteli su nam sve, sve! i još se spremaju da nas dokusure. A mi na internetu pljujemo po Lazanskom jer je rekao istinu - ćopavog Hrvata su pratile britanske krstarice, a Srbinu se smeju i zovu ga "Kluni". Kakvi smo, tako nam je!

Poštovani druže Mario, kada to isto izreknete u npr.
emisiji "Latinica" na HRT-u, ili npr. u glavnom Dnevniku na Slovenskoj televiziji i kada Vam pokajnički Stipica i Ivo Josipović, sa sve Bozanićem i splitskim gradonačelnikom Kerumom, priđu i kažu u stilu Ilije Čvorovića: "Jeste druže Mario, JELI SMO ....., baš tim rečima, JELI SMO .....! I zato ćemo da naporno radimo sa našim srpskim drugovima ne bi li obnovili socijalizam i bratstvo i jedinstvo!" I kada to isto izjave drugovi Bošnjaci i drugovi sa Kosova i drugi naši zbratimljeni drugovi, E ONDA ĆU DA VAM POVERUJEM! A do tada, JOK! NEMA VIŠE NA VERESIJU! DRUŽE MARIO!

Potpisujem!

Za sve koji su se meni obratili odgovor: KRIVO SEDI A PRAVO BESEDI!!!

U svakoj je državi, a naročito evropskoj, u nekom periodu njenog razvitka, bilo pojava, manje ili više masovnih, da se braća, očevi, rođaci, ubijaju zbog države i politike. Samo smo mi Srbi od toga napravili nacionalni sport. "Ako smo pali, bili smo padu skloni", reče pametniji do mene. Ništa tu nama nije kriv Tito, koga ne volim, kao ni vi - sami smo krivi. Ako se poslužim narodnom izrekom, neće mi proći komentar, pa da probam da je nekako učinim podobnom za javnost. Naš narod, naime, kaže - kome je suđeno da bude "iskorišćen", gaće mu same spadaju. To je naša, srpska, priča. Ko je od okolnih naroda ovoliko postradao, pod nož se podmetao, pa se još za to i izvinjavao? Niko! U Turskoj jedan Orhan Pamuk, nobelovac, ne sme da pomene genocid nad Jermenima, jer mu glava visi o tankom koncu. A kod nas, perjanice državne mirno predaju deo teritorije, rođeni narod opanjkavaju, podsmevaju mu se.... I ništa.

Unapred žalim zbog ovoga što ću reći, ali moram. Po ovome će me možda neki moji drugari i prepoznati, jer uvek reagujem na isti način - dođe mi da vrištim. Setim se ponekad one užasne fotografije iz "Novosti" od pre par godina, na kojoj albanski teroristi drže odsečene glave srpskih vojnika. Smeju se, zadovoljni. Dan kasnije, reporter "Novosti" ode i do oca jednog od poklanih mladića, i doslovce piše: "ojađeni otac ne zna šta da radi". Ne zna šta da radi?!?! Možda iz mene progovara otac dva sina, ali JA ZNAM šta bih uradio. Pošto izgleda većina u Srbiji to ne zna, ostaje nam samo da tulimo za stvarima koje su se desile pre 50 ili 60 godina i da za njih tražimo krivca. Krivac je u nama, braćo, nije u Zagorcu. Što pre to vidimo, bolje će nam biti.

Gospodine "thinking maize", kada srpski kapitalisti koji se danas osiono bogate preko leđa srpskih radnika, javno kažu "pogrešili smo" i veliki deo svoga bogatstva vrate opljačkanom narodu, i kada pravoslavna crkva prestane da saučestvuje u toj pljački, počne javno da je osuđuje i, umesto poziva na trpeljivost i brigu oko "duše svoje", počne, kao nekada Isus Hrist, narod da podbunjuje protiv bogatih, poverovaću vam na bajkama o Srbstvu i Pravoslavlju, nekakvom vrhovnom nacionalnom i verskom jedinstvu koje u sebi bratimi pljačkaše i opljačkane. Do tada, no pasaran!

Dakle, nacionalisti misle da je internacionalno jedinstvo između jugoslovenskih naroda neostvariva utopija. Ali, mnogo veća utopija je zapravo klasno jedinstvo između radnika i kapitalista u okviru iste nacije ili vere. Dok je ovo prvo bar u nekoliko decenija bilo ostvareno, ovo drugo nije niti može ikada biti ostvareno. Zato bi im bolje bilo da, umesto što brinu tuđe brige, pokušaju da reše svoju kvadraturu kruga o kojoj neprestano bulazne, fantazmagoriju o (srpskoj) Naciji i Veri u kojoj kao mađioničarskim štapićem nestaju socijalne razlike između Srbina pravoslavca kapitalista i Srbina pravoslavca radnika.

A mogli bi da se ozbiljnije pozabave i raspadanjem same nacionalne i verske zajednice po njihovim vlastitim šavovima. Jer, Srbi iz Vojvodine i Srbi iz Crne Gore sve su udaljeniji od Srba iz Srbije, a crkvu potresaju trvenja, pa i raskoli. Ne vidim da, osim nemoćne ozlojeđenosti, mahom po Internetu, preduzimaju ikakve ozbiljnije akcije povodom ovih pitanja. Ali, zato vidim da zjapeće rupe u svom vlastitom ideološkom i političkom projektu pokušavaju uzaludno da zakrpe pronalažanjem "nedostataka" u našem, socijalističkom i internacionalističkom. Neko naivan bi pomislio da su rešili sve svoje brige, pa iz dosade počeli da se bave tuđim.

A do tada sve više radnih ljudi, u Srbiji i susedstvu, počinje da se otrežnjava i uviđa istinu da im Nacija i Vera ništa ne znače ako im je Rad opljačkan.

Poštovani druže Mario (drug, zato što ste to Vi izabrali!), takođe bih Vas podsetio na završne retke višetomne "Istorije Srba" poznatog srpskog buržoaskog (ajde da tako kažemo!) istoričara Vladimira Ćorovića. A tamo g-din Ćorović piše da je jedan, zapravo najveći problem Kraljevine (tadašnje!) Jugoslavije, ne nacionalni, ne spoljnje pretnje, ne intelektualna dezorijentisanost, već socijalni problem, uzrokovan velikim socijalnim razlikama! To napisa i štampa samo par nedelja pre bombardovanja Beograda od nacista! Čini mi se da Vas Vaša ideologija dosta zavodi na krivi put! Od drveća ne vidite šumu, tj. od Vaše ideologije ne vidite konkretne ljude i konkretni narod u čijoj sredini živite! Eto vidite, da to što Vi kažete napiše npr. Milorad Pupovac, nekada takođe marksista, a sada član hrvatske vlade, verujem da bi mu bilo vrlo teže, nego Vama, ovde, na NSPM-u i među Srbima. O tome se radi poštovani druže Mario, da među Srbima uvek bude ljudi koji neće da mrze bez dokaza. Kao što i najveći srpski nacionalista zna da je BAŠ JUGOSLAVIJA BILA ISPUNjENjE SRPSKIH NACIONALNIH ASPIRACIJA! A mogli smo sa Talijanima da podelimo hrvatske zemlje po liniji Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica. Proverite u istorijskim knjigama šta su saveznici iz Antante obećali Talijanima, a šta Srbima! Mogli su Srbi da BUDU I SEBIČNI, A NISU! I da podsetim, na prvim izborima u Kraljevini SHS Beograd je bio "crven", Zagreb ne! Činjenice su vrlo tvrdoglave, ma šta hazjain mislio o njima! A što se tiče Broza, prvo nismo raščistili KO JE BIO JOSIP BROZ, zvani TITO!
DA JE BIO OBIČAN, NIJE! A DA JE BIO DOBRONAMERAN, E TO TEK TREBA USTANOVITI! Uostalom, ne verujte meni, pitajte tzv. "informbirovce", SVI DO JEDNOG SU BILI KOMUNISTI!

Ispravnost i valjanost neke politike pokazuje vreme, ili što Njegoš reče: Pokoljenja dela sude.

Tito je napravio državu u kojoj je glavna misao posle njegove smrti bila da li će i kada doći do raspada zemlje. Jugoslavija kakvu je Tito ustrojio nije preživela ni deceniju posle njegove smrti a da nije počeo raspad.

Drži vodu dok mašinbravari odu.

Kome se ukazuje kakvo poštovanje je nebitno. Sakašvili je bio počasni gost SAD, pa mu je i Buš dolazio na noge, u prijateljsku posetu prijatelju i savezniku.

Staljin i Tito su obojica bili krvoloci. Razlika je što je Staljin iza sebe ostavio velesilu. Pravi razlog mržnje Zapada prema njemu je to, ne Staljinove žrtve.

Teško je poverovati Amerikancima za žal zbog ruskih žrtava Staljina, to dolazi od onih koji su ubili 4 miliona civila u Vijetnamu i zagadili zemlju hemikalijama da još toliko nastrada.

Staljin je shvatio da država počiva na jedinstvu, zajedničkom jeziku i kulturi, sabornosti, a ne na slavljenju lažnih različitosti.

Tito je podmetnuo klipove srpskom narodu, stvorio Makedonce, podržao Albance i zaokružio proces stvaranja posebnog naroda od poturčenih Srba i Hrvata. Rezultat je danas vidljiv.

Staljin je kao Gruzin dao prednost Rusima, nauštrb boranije od koje inače ne može da se napabirči državotvornost.

To što se ovde živelo bolje je pitanje politike Zapada. SSSR je živeo 45 godina pod neprekidnim sankcijama, sa konstantnom vojnom pretnjom.

Zato Staljina poštujem, istovremeno da vidim Titovu sliku, verovatno ne bi izdržao, pljunuo bi je.

Uostalom, ako smo kod sukcesora Tita, pravi sukcesor je SPS, koliko su državotvorni vidimo svi.

Pa sakupite "misaonu srčanost" i proanalizirajte ono što je Zemunac napisao,a ja potpisao.
Ali,ako je ikako moguće bez čitanja Brozovih misli,već pokušajte da otkrijete ko mu je od Srba pomagao da 40 godina neguje svoj kult ličnosti.Gospodine Gorštače;Lično sam bio u masi građana okupljenoj na dočeku tela JBT u Beogradu.Kao sedamnaestogodišnjaku uopšte mi nije bilo neobično što plače bukvalno svako koga sam video na prostoru ispred železničke stanice.Uveče,ušao sam u kolonu građana kod filozofskog fakulteta i strpljivo mic po mic posle 2-3 sata prošao pored odra koji je bio postavljen u Saveznoj Skupštini.Par dana kasnije gledao sam pogrebnu povorku ispred kliničkog centra...
Ni u jednom od tri susreta sa Titovim lešom nisam primetio da je neko u kožnom kaputu ili uniformi izgonio narod iz kuća ili ih pendrečio da plaču.A plakala je većina okupljenih.Može biti da su neki plakali od sreće što je Tito konačno "bacio kašiku",ali ipak mi se čini da ga je većina žalila.
Nije tačno da je u to doba ispovedanje vere bilo zabranjivano i onemogućavano.Tačno je da ste morali da odlučite:Volite li više Crkvu ili Partiju.Komunizam je širokim narodnim masama predstavljen kao jedna nova,humanija religija sa svojom crkvom koja se zvala CK,-a dve crkve ne idu zajedno.Vi se barem razumete u ekumenizam.Sada možemo da ne izlazimo iz crkve,ali koga briga?
Sve više nam fale radnički saveti,zborovi radnih ljudi,stanovi solidarnosti,a naročito nam nedostaje sud udruženog rada.Mislim da je Lazanski napisao jedan člančić čisto "da ne prsne" kad vidi šta se radi od ovog grbavog naroda,pa nije zaslužio ovoliku pljuvačinu.A mi,obični Srbi (i ostali) bi trebali da prestanemo da mantramo o svetskim procesima nego da "svaki svoga uhvati subašu",što je znao slepi guslar pre 200 godina kako se radi-a ne znamo mi u eri informacionih tehnologija.

Dragoslave, sve ovo što napisaste samo 1 posto pije vodu. Zašto? Pa brate, DIKTATURA najgoreg oblika od 43-će nas Srbe je dovela u red, a zatim i isprala mozak. Sve ostalo je bilo lagano.
Da ne mlatim više, jasno je kao dan šta se dešavalo, naravno nama Srbima.
Svi ostali zaista za njim trebaju da plaču. Napravio ih je prvo narodima, a drugo, stvorio uslove da naprave države.... I tako dalje. Itd...

Pozdrav.

Što se druga nam Tite (dugouzlazno i) tiče, to je bila cena za nauku. Svaka se nauka plaća, Srbi su svoju obuku platili drugu Titi , i to skupo, papreno. Platili jesu, ali da li su i naučili išta? Nisu. Ako su platili, a nisu naučili, ko im je kriv. Najgore je to što Srbi nisu morali nikome ništa plaćati da su na vreme promislili i sagledali.

Kažu, u muškim kupatilima, po internatima, klubovima, itd, ide šala gde se momci poskidaju i stanu pod tuševe, a neki šaljivdžija baci paru da zazveči. I mislite li da se neko slučajno sagne da podigne? I ako se sagne prvi put, mislite li da se neko slučajno sagne drugi put da podigne? A Srbi se saginju li saginju, više te pare ni nema na podu, Srbi se opet saginju. Srbima je dovoljno da neko kaže, ima jedna para na podu, euroatlantske integracije, sporazum o pridruživanju, beli švengen, i Srbi se više ni ne uspravljaju. Znaju i oni da pare nema, na svoju se nesreću saginju, ali ko vele, možda se i zadesi, pa se posreći. A možda im je i lepo tako, sagnutima.

A sada i g. Lazanjski uze da ubeđuje Srbe: beše li lepo kada se Srbi prvi put sagnuše. E pa ne beše lepo. Boli i danas, što od šuljeva, što od sramote, što od tuge. Najviše zato što to nikako da Srbima uđe u glavu.

@Teofilo...Zahvaljujem na svakoj reči!

Tito i titoizam, imajuci u vidu i pozitivne i negativne osobenosti vremena socijalisticke Jugoslavije, cini mi se da treba sagledavati u svetu temeljne dileme: da li je svaki socijalzam, pa i onaj koji ima Titovo obelezje, bolji od svakog kapitalizma (ukljuucujuci i oblik "drzave blagostanja", u drzavnom kapitalizmu). Ukoliko zelimo biti sasvim posteni, prisetimo se koliko je socijalno brizna bila Titova Jugoslavija, od besplatnog skolstva i zdravstva, do radnickih odmaralista i socijalne pomoci za nezaposlene.

Sa druge strane, relativna rigidnost, kada je rec o teoretskom suprotstavljanju zvanicnoj "ideologiji", o kojoj se danas tako mnogo govori, treba imati u vidu aktuelnu represivnu toleranciju, koja u stvari onemogucuje suprotsdtavljanje liberalnoj ideologiji.
Medjutim, danas izostaju oblici socijalne brige, tako da su oni koji se ne slazu sa, na primer, partijskom oligarhijom, cesto onemoguceni da imaju posao ili bilo kakav prihod - potpuno iskljuceni iz socijalne zajdenice, odnosno dehumanizovani kao pojedinci koji drustvo izlazu pogibeljnim opasnostima.

U tom smislu, ako bih vec morao da se jasno izjasnim, ja sam, nesumnjivo i bezuslovno za socijalizam, pre nego za bilo kakav oblik liberalne demokratije!

Ajde ljudi, pa shvatite već jednom...Komunizam je odigrao svoju ulogu u jednom periodu kada je okupirao ovo područje. Prva uloga mu je geostrateška a druga je odvraćanje ljudi od dotadašnjeg načina života: Vjera, Crkva, Moral, tradicija (i tada je bilo loših ljudi, ali društvo je bilo mnogo zdravije).Onda je nakon ispiranja mozgova, represije i ubistava učvrstio svoju poziciju ekonomijom. Daj ljudima rad, platu, fabrike i biće mirni i zadovoljni...A te plate i fabrike su došle od kredita omraženog kapitalizma?!
Kako licemjerno! Terorišeš zarad klasne borbe i protiv nepravednog kapitalizma a uzimaš kredite od njih! Mnogi to i dan danas zovu titovom genijalnošću??

Ali ono što me zabrinjava je činjenica da se komunizam vraća na velika vrata jer ovaj kapitalizam je i napravljen da se razruši i iz njega nikne "pravedniji svijet". A kakav će to svijet biti, pogledajte demonstracije na svim stranama svijeta. Svi traže komunizam kao pravedan oblik upravljanja društvom.

Kapitalizam je obmanuo ljude parama i predava ih u ruke (novog) komunizma. Slijedi era globalne kontrole a sve pod izgovorom bolje kontrole i preventive kriza...

„Suočavanje sa istinom je jedini način da se krene napred.“ Upravo tako! Ali, potrebno je i da razlučimo velike neistine koje opstaju uprkos činjenicama.

„Srbi su svuda bili manjina u organima u kojima su se donosile suštinske odluke.“
Suštinske odluke su se donosile konsenzusom! To znači da su Srbi u odgovarajućim organima morali da se slože sa odlukama!

„Svi su bili udruženi protiv Srba: Hrvati, Muslimani, Slovenci, Šiptari, pa i Makedonci - i svi su bili okupljeni oko Tita i Titu davali snagu da provodi antisrpsku politiku. Na tom principu i Boris Tadić danas vlada u Srbiji.“
Mešate babe i žabe, ali ću se zadržati na Titu i njegovom vremenu. Strogo formalno, naglašavam to, nije mogla biti donešena niti jedna jedina odluka bez konsenzusa, pa je tako i Ustav iz 74. donet uz saglasnost SRPSKIH ČLANOVA odgovarajućih organa!

„Što se tiče "udobnog" i lakog života, za vreme Tita, deo stanovništva koji je živeo od zemlje, bio je u teškom položaju, i na njihovom propadanju živeli su lako oni koji su talambasali parole o "velikom" Josipu Brozu Titu.“
Ovo je neistina koja ne služi razumevanju Titovog vremena i njegovog načina opstanka na vlasti. I srpsko selo je imalo svoje „Periklovo doba“, setite se samo „zelenog plana“, bilo je para „ko blata“, mnogi pokupovaše traktore i kombajne, sagradiše kuće na sprat i NIKADA ne vratiše kredite. Dobar deo srpskih seljaka je bio (POT)KUPLjEN... I to je tehnologija vlasti!

Za „Miška koji vozi“

Nema ovde ni baba ni žaba, bar što se tiče mojih navoda. Jednostavno, posle likvidacije visokih i najviših srpskih predstavnika, one niže strah hvata do kostiju, treba preživeti. Rob je uvek klicao batinašu, i klanjao miu se. Tako je batinaš Broz dolazio do „konsenzusa“. Ovde istaknimo da je čitava grupa srpskih profesora Pravnog fakulteta u Beogradu bila prognana sa Fakulteta zato što je iznela mišljenje o Ustavu koji je Broz nametao 1974. godine, a mišljenje se nije slagalo sa Brozovim „konsenzusom“.

„Periklovog doba“ za selo NIJE bilo. Taj „zeleni plan“ bio je akcija ograničena i po obimu i po vremenu, i zato nije dala rezultate ni na dužu stazu ni na širem prostoru. Ponavljam, srpsko selo danas najbolji je dokaz „uspešnosti“ Titove argarne politike.
Nema tih kuća „na sprat“, i ako ih ima – prazne su, a inflatorne krediti su koristili svi koji su mogli, dok je Zapad davao nagradu Brozu za provođenje „nesvrstane politike“ u interesu Zapada. Čim je Varšavski pakt prestao da postoji, a Sovjetski Savez se raspao, interes Zapada za „Titovom Jugoslaviom“ je nestao pa je, razbivši tu Jugoslaviju, sva svoja davanja naplatio SAMO od Srba i Srbije, i još naplaćuje.

U sukobu sa činjenicama ne vrede „duhovitosti“, masna i/ili velika slova i slepa arogancija prema stavovima oponenata. Znate li zašto? Zato što su činjenice „tvrdoglave“ i ne daju se ućutkati drekom i galamom.

Porediti Broza i Tadića u bilo kom smislu je mešanje baba i žaba, a dolikuje politički nepismenim osobama.

Sa Pravnog je isterano 8 profesora. Oni nisu bili članovi nijednog od „odlučujućih organa“, a isterali su ih sami Srbi, članovi tih Titovih „odlučujućih organa“. Ponavljam, bio je potreban konsenzus i nije bilo moguće doneti te porazne odluke po Srbiju, bez učešća i „aminovanja“ samih Srba, veoma visokih državnih, skupštinskih, partijskih i inih funkcionera. Nešto o tim srpskim funkcionerima koji su prihvatili Ustav iz 74. imate pročitati u knjizi Slavoljuba Đukića, koju je on veoma produhovljeno nazvao „Političko groblje“.

Činjenice o srpskom selu. Da ga je Tito upropastio, danas, 30 godina od njegove smrti, valjda bi se video kakav takav boljitak. „Zelenog plana“ sam se uhvatio jer lično poznajem srpske seljake, moje rođake i prijatelje, koji su se na njemu uzdigli u bogate i uspešne domaćine, sa kućama na sprat i punim hangarom automobila i poljoprivrednih mašina. Pomenuću vam sela oko Smederevske Palanke, Azanju, najveće srpsko selo, sela oko Velikog Gradišta, u Toplici, Ruma u Sremu, Zmajevo u Banatu... I, naravno, spreman sam da vas uhvatim za ruku i odvedem tamo, redom, da se lično uverite u ovo što govorim. I nije bio samo „zeleni plan“, bilo je još mnogo toga.

Da Srbi i posebno srpski seljaci nisu bili zadovoljni Titovom vladavinom, teško bi se on bez potresa održao u Srbiji tolike decenije, pogotovo što se danas ispostavlja da je imao i ima toliko ljutih protivnika. Da ga srpski narod nije voleo i poštovao, teško da bi onako masovno krenuo za njegovim malim aparatčikom, koji u Titovo doba nebi stigao dalje od sekretara kakve partijske organizacije. -sledi kratak kraj-

G. Vozi Miško,

Uz najbolju volju, ne vidim šta su argumenti za Vašu tvrdnju. Selo je dobar primer. Ono što su Izrael, sa najneplodnijom zemljom na svetu, Holandija, i druge zemlje učinili u poljoprivredi, treba koristiti kao reper kada pišete o srpskoj poljoprivredi. Znam da je Tito bolje vodio srpsku i jugoslovensku poljoprivredu od ukrajinske, i da je pismenost bila visoka po svim standardima UN (tu spada i Sudan), ali dajte makar neke rezultate kada govorite o srpskom selu (Vojvodina, recimo), srpskim zanatima i malim preduzećima, ekonomiji koja se raspala sedamdesetih pa danas ministar finansija nije bolji od svakog priučenog accountanta koga za pola sata angažujete u predgrađima Zapadnih gradova da Vam popuni prijavu za porez.

Tadić je završetak procesa koji su osnivači srpske grobnice, Jugoslavije, Karađorđevići, započeli, a Tito mu ozvaničio cilj i doveo ga do krajnjih konsekvenci - građanski rat, nestanak zemlje, srpskih teritorija, crkve i nacije.

Tadić, poput Tita jeste nejasna istorijska i politička figura. Nejasnog porodičnog, političkog bekgraunda. Kako je zaista stigao tu gde jeste? Narodnom voljom? On je, poput Tita, čovek neodgovarajućeg obrazovanja i kvalifikacija, ispodprosečan student i profesionalac, instrumentalizovan spolja. Poput Tita, ali daleko blatantnije, donosi odluke na štetu srpskog naroda. Pošto se istorija ubrzava, u slučaju Tadić se rad na štetu Srba vidi brže, jasnije. Tadićevo selo je stepen niže od Titovog, ekonomija je pred bankrotom, a novca sa Zapada neće stići, teritorije su manje, crkva podeljena, jezik, pismo napadnuti. Srbija je kao i SFRJ regionalizovana, a Titovi zastavnici koji su srpsku šajkaču zamenili mesnim nareskom, danas su NATO kursisti.

Ideja da smo Tadića samo izabrali nije sasvim tačna. Tadić je najfavorizovanija figura u neslobodnim medijima i na neslobodnim izborima. A kakav mu je diktatorski potencijal videli biste u slučaju novog devetog marta ili poraza na izborima. Bio bi mnogo gori od Miloševića.

Bravo Majstore! Zato i treba da naši đaci, posle obučavanja veštini čitanja i pisanja, da pređu na Postanje, Prvu Knjigu Starog Zaveta, ali ne na sam početak ("U Početku Beše Reč. I Reč Beše u Boga i Bog Beše Reč!"), već na momenat Isterivanja Adama i Eve iz Raja: "I Radićeš za Hleb Nasušni u Znoju Lica Svog... I Rađaćeš Decu u Bolu... I Bićeš Podložna Njegovoj Volji...". Nekima će zvučati surovo, ali da li je to manje surovo nego početak "bukvara" malih Japanaca i Švajcaraca: "Naša zemlja je mala i siromašna i zato moramo mnogo da radimo, da bismo dobro živeli!" Znači, osnovna je Skromnost ili kako Propovednik reče STRAH GOSPODNjI, tj. svest da je ČOVEK OGRANIČEN I SMRTAN. Sve ostalo je KULA VAVILONSKA, makar bila ateistička, makar bila titoistička, makar bila europejska. Uostalom, niko se nije bavio time KAKO JE GRAĐENA KULA VAVILONSKA?! Dobrovoljno ili kulukom!? Moj mali prilog toj temi:

VAVILONSKA KULA

Rekli su da Boga nema!
(Neki su se ispravili:
"Možda ga i ima,
ali je svejedno!")

Dalje su rekli,
da su svi ljudi braća!
I odmah su tražili,
da budu najstariji.
(A ko ne sluša starije,
zna se šta sleduje!)

Pa zašto zidaju tu...
Vavilonsku kulu?!
Koga ili šta
žele da dostignu?!

Zašto smo im
i mi potrebni?!
Šta ćemo i mi
u tom naumu?!

(izvinjavam se uredništvu NSPM-a, više puta sam navodio ovo svoje stihoklepanije, ali ono, oprostićete mi taštome, odgovara ovom mestu!)

@ thinking maize

Sami ste spomenuli jednu socijalističku i jugoslovensku opciju kod Srba. To je lepo, i zato vama konkretno odgovaram, za razliku od drugih, sa kojima je nemoguće pristojno diskutovati. Baš tu liniju srpske tradicije želim da rehabilitujem, da pokažem da komunizam i jugoslovenstvo nisu "antisrpski" projekti i da je jedini spas potlačenih na ovim prostorima, bez obzira koje nacionalisti bili, u politici koja je socijalistička i jugoslovenska. Jer, nemamo mi problem primarno sa nacionalizmima drugih jugoslovenskih naroda, već sa evroatlantskim imperijalizmom koji je ove prethodne koristio za rušenje Jugoslavije, a danas vlada tim prostorom kao svojim kolonijalnim područjem, u čemu mu naravno pomažu vladajuće strukture u našoj i susednim državama. Jugoslavija nije mogla da opstane kao jedinstvena i socijalistička, jer je kao takva bila smetnja prodoru zapadnog kapitalizma. Ali, kao niz "nacionalnih" država sa ekonomijom pod kontrolom stranog kapitala može i treba da uđe u evroatlantske integracije. Baš licemerno!

I tu je ključno središte problema koje nacionalisti svih boja ne uviđaju. Kapital ne poznaje granice, vidimo da sve više to važi za same naše kapitaliste. Zato i otpor Kapitalu ne sme da poznaje granice. Zato i govorim da je npr. Srbinu pravoslavcu radniku klasno bliži Hrvat katolik radnik nego Srbin pravoslavac kapitalista, a taj zajednički klasni interes je odlučujući i treba da bude odlučujući.

E sad, naravno da sam svestan da taj napredni potencijal više postoji, kad se pogleda prethodna istorija, kod Srba nego kod Hrvata. Međutim, to što smo imali međusobno krvave sukobe ne znači da zauvek treba da ostanemo s različitih strana barikada. Kao što rekoh, nemamo drugog izlaza od radničkog internacionalizma. Kada većina Hrvata radnika iživi konačno "svoju" nacionalnu državu, probudiće se iz tog nacionalističkog sna, i shvatiti da su i dalje eksploatisani. A onda će nužno prići Srbima radnicima u zajedničkoj borbi protiv kapitalista.

za Vozi Miško

Stvarno ne znam s kojom pameću uzimaš srpsko selo kao pozitivan primer, kad je opštepoznato da je ono bilo ideološki neprijatelj Brozovog režima (zbog poštovanja kralja, crkve, krsne slave itd.), te da je kao takvo sistematski uništavano!
Znaš šta Miško, ajde vozi, ali stvarno, a usput pokupi i druga Lazanskog!

Gospodine Teofilo,

Razumem vaše frustracije, jer ih delim sa vama, Srbinom i mnogim drugim čitaocima NSPM. Vaše inteligentne i, često, nadahnute komentare redovno pratim i, uglavnom, delim stavove koje ovde zastupate. Ovom poslednjem komentaru, naslovljenom meni, je teško išta dodati ili oduzeti. Ipak...

Moje dve glavne teze koje u „slučaju Tito i titoizam“ zastupam su, prva da je Tito iza sebe imao većinu Srba, kako „građana“, isto tako i „seljaka“ i druga, da nije dobro negirati očigledne Titove rezultate, samo zato što ga mrzimo i smatramo isključivim krivcem za sadašnje stanje u Srbiji. Naprotiv, da bi do kraja razumeli njegovu tehnologiju vladanja i šta nam se pod njim desilo, potrebno je titoizam valjano protumačiti i do kraja ispravno razumeti. Zbog budućih srpskih generacija.

O poljoprivredi.
Srpska poljoprivreda je u njegovo doba bila na prosečnom svetskom nivou, upravo sedamdesetih godina koje pominjete. U mnogim oblastima, recimo prinosu kukuruza i pšenice po hektaru planinske zemlje ili proizvodnji voća, recimo nama posebno mile šljive. Neke sorte kukuruza su na oglednim parcelama u Vojvodini davale veće prinose nego što je to bio slučaj u Americi (tadašnjem vodećem svetskom proizvođaču, danas je to Brazil).

Zemunski Institut za kukuruz je bio najbolji svetski institut u proizvodnji hibridnih vrsti kukuruza (preteče današnjih, transgenetski modifikovanih žitarica), a preduzeća koja su se bavila proizvodnjom i izvozom semena, kao što su Seme, Jugoseme ili Uljarica, u svome rangu takođe na svetskom nivou, kao i pomenuti institut. Iz tog vremena lično poznajem poslovanje malog „poslovnog udruženja“ (manje od 10 zaposlenih), sa prometom semena, ravnim današnjim „gigantima“ srpske poljoprivrede.

Za razliku od današnje jadne situacije, Srbija je bila u prilici da mnoge svoje poljoprivredne proizvode izvozi širom sveta, sa sve kod nas odškolovanim stručnjacima (kao tehničku pomoć UN).

@Mario Kalik


Vi ste ovde gospodine samo delimično u pravu. Sa vama se potpuno slažem u vezi sa zlodejstvom Kapitala i neophodnosti bezuslovnog otpora njegovoj diktaturi. Ali grdna je zabluda da nosilac tog otpora treba da bude klasa ( radnička, proleterska ), a ne nacija, još je grđa da je ''Srbinu pravoslavcu radniku klasno bliži Hrvat-katolik nego Srbin pravoslavac kapitalista''.
Ako sam ja siromašan, a moj brat od strica bogat, to ipak ne sme biti razlog da se udružujem sa siromašnim Hrvatom, Mađarom, Holanđaninom, Amerikancem ( s kojima me, osim siromaštva, ne vezuje bukvalno ništa ), protiv sopstvenog brata od strica sa kojim me povezuje sve živo, samo zato što je neuporedivo bogatiji od mene.
Bez obzira na aktuelni teror Kapitala, najdublje čovekove emocije se ipak ne smeju premeštati iz sfere nacionalnog u sferu socijalnog, pogotovo kad za sobom imamo katastrofalno istorijsko iskustvo SSSR-a, Jugoslavije i drugih višenacionalnih tvorevina zasnovanih na principima proleterskog ''bratstva i jedinstva''.
Taj kvantitativni univerzalizam koji zagovarate vi ( kroz obnovu revolucionarnog socijalizma ujedinjenog radništva ), u suštini je destruktivan i kratkoročan, jer je mehanički i lažan, što je iskustvo Titove Jugoslavije i pokazalo.
''Ekonomska jednakost nije cilj života i nije sadržaj života'', kaže Nikolaj Berđajev, ''Organizovani proizvodni materijalni rad, koji je socijalizam obogotvorio takođe nije cilj života i sadržaj života. Socijalističko obogotvorenje beskvalitativnog materijalnog rada nastaje zbog gubitka cilja i smisla života.'

Kao da smo deca, i jare i pare! Iako u toj propagandnoj skalameriji najgore vrste nema ni elementarne logike.

O današnjoj srpskoj privredi, kako industriji, tako i poljoprivredi, ne vredi trošiti vreme i reči, jer nje naprosto nema, ne postoji. Dovoljan je podatak da je BDP Srbije je na 67% 89. godine!

Za kraj, ne treba se bacati „drvljem i kamenjem“ na Karađorđeviće, krivica je isključivo do Aleksandra „Megalomanijaka“. Ali i do onih uticajnih Srba oko njega, koji isto tako nisu imali snage da se odupru zavodljivoj ideji navodne srpske veličine. „Prostiranje preko gubera“ nikada ne donosi ništa dobro, ni u ratu, ni u ekonomiji, a račun uvek plaća narod.

Za „Vozi Miško...“
Što se tiče „Titovih uspeha na selu u Srbiji“ – skoro je bespredmetna svaka rasprava, na primer, sa tvojom rečenicom
«sa kućama na sprat i punim hangarom automobila i poljoprivrednih mašina. Pomenuću vam sela oko Smederevske Palanke, Azanju, najveće srpsko selo»
Srbija je pusta, i još više propada, sela su prazno, izumiru. Ne vredi tebi dokaze navoditi. Selo Azanja je uvek bilo ispred drugih sela u Srbiji, pre nego što se Broz rodio, i pre nego što je Broz određen da bude realizator antisrpskog projekta. Znam ja srpska sela mnogo bolje od tebe.
«Vozi Miško» što dalje od mene ...

Što je mnogo, mnogo je .Ipak ste Vi mnogo bolji vojni nego politički komentator.

@ gorštak, 2. deo

Berđajev - "Izvori i smisao ruskog komunizma", str. 152-153:

"U kritici kapitalizma komunizam je u pravu, zaštitnici kapitalizma nisu oni koji bi trebalo da razobličavaju nepravde komunizma jer oni samo čine da se reljefnije vidi istina komunizma. Nepravdu i laž komunističkod duha, laž duhovnog ropstva mogu da optužuju samo oni hrišćani koje ne možemo sumnjičiti kao zaštitnike interesa buržoasko-kapitalističkog sveta...Upravo je industrijsko-kapitalistička epoha potčinila čoveka vlasti ekonomike i novca i ne priliči njenim adeptima da uče komuniste jevanđeljskoj istini da čovek ne živi samo od hleba. Za mene je problem hleba materijalni problem, ali pitanje hleba za moje bližnje, za sve ljude je duhovno, religijsko pitanje. Ne živi čovek od hleba jedinoga, no živi i od hleba, za sve treba da bude hleba. Društvo treba da bude uređeno tako da za sve bude hleba, i tek tada će se duhovni problem postaviti pred čovekom u svoj svojoj dubini. Nedopustivo je zasnovati borbu za duhovne interese i duhovni preporod na tome da za veći deo ljudi hleb nije obezbeđen, to je cinizam koji budi opravdanu reakciju ateista kao i negiranje duha. Hrišćani treba da budu prožeti religioznim poštovanjem prema elementarnim, nasušnim potrebama ljudi, ogromne mase ljudi, oni ne treba da preziru te potrebe s tačke gledišta nekakve duhovne uzvišenosti. Komunizam je velika pouka hrišćanima, on ih često podseća na Hrista i Jevanđelje, na profetske elemente u hrišćanstvu."

@ Mario Kalik
To sto Vi pricate je jedna od vise drugih mogucih prica. Zato je stvarnost MNOGO slozenija, od takvih priculjaka. To sto Vi pricate je MAGLA. Ono sta se desilo drustvima zasnovanim na takvim pricama Vas u potpunosti demantuje. Smesna je Vasa upornost ako nije zlocudna. Kakva je, to Vi znate.

Poštovanii hiraeth, jedno pitanje, kao odgovor na Vaše "jeremijade": Da li znate koja je "najzapadnija" od "prvobitnih" srpskih zemalja, a po brojnim dobrim istorijskim izvorima ("De administrando imperio", "De thematibus", vizantijskog cara Konstantina Porfirogenita, zatim "Annales Pauli Diakonii", kao venecijanski izvor i na kraju, ponešto skrajnuti, ali prebogati "Ljetopis popa Dukljanina"), nedvosmisleno srpski kraj, počev od sredine 7-og, pa barem do sredine 13-og veka? To je onaj kraj, gde je Sveti Sava, osnovao jednu od episkopija, nove autokefalne srpske crkve, sa crkvenim sedištem u Drijevnu, potonjoj Gabeli! Ta episkopija obuhvatala je krajeve zapadno od Huma (isto episkopija srpske autokefalne srpske crkve, sa sedištem u Stonu, na Pelješcu!), uključujući i primorje oko Mokrog, potonje Makarske! Inače, na tom području nalazila se (po caru-piscu Konstantinu Porfirogenitu) kneževina Neretljana, "jednog od srpskih plemena" (po istom caru!), čuvena Paganija! Poslednja hristijanizovana oblast Slovena na Balkanu, domovina čuvenih gusara Neretljana! Eto, dragi hiraeth, da dam mali obol Vašim "jeremijadama", koji u suštini ništa ne menja! Kao što ne menja ništa ni Vaš predlog da mošti Milutinove izmestimo iz Sofije (dospele sticajem okolnosti!), jer ako ćemo po Milutinovoj poslednjoj volji, one bi mogle biti sahranjene samo u neku od njegovih zadužbina, pre svega Banjsku, koja je, jelte, na Kosovu! Ne možemo mi Srbi sve sami, nešto moramo da ostavimo i Bogu, naravno pošto učinimo sve što je do nas! Znate, Anika Skovran, jedna od najboljih poznavalaca naše srednjovekovne umetnosti, primetila je da se u kubetima ili na nosećim zidovima naših srednjovekovnih crkava i manastira, tamo gde je statički ta građevina najosetljivija, UVEK, AMA BAŠ UVEK, JE UREZAN, UCRTAN, LOGOS, TJ. SLOVO BOŽJE, DA PRIDRŽI ONO ŠTO JE PREKO LjUDSKIH SNAGA! Ovo je objavljeno u intervju g-đe Skovran "NIN"-u, pre više od dvadeset godina. Ništa bolje ne govori o našim starima nego ovaj detalj!

G. Gorštak,

Sjajan komentar. Umesto da ponekad pogledamo na nacionalno i socijalno oslobođenje kao karike u istom lancu (Marks i Engels su govorili na taj način o slučajevima Iraca i Poljaka), mi govorimo staru mantru: 'No war but class war', suprotstavljeni ’svim nacionalizmima’. Tačno je da mi je neprijatelj srpski tajkun isto toliko koliko i EUrokrata koji dolazi sa zahtevima za otimanjem Kosova, ali oni rade na nacionalnom uništenju mog naroda na više frontova, od verskog i jezičkog, do socijalnog i ekonomskog, a domaći tajkun je samo sluga stranih državnih i korporatnih strategija.

Problem ste takođe osvetlili i sa druge strane koja je u savremenom Zapadnom svetu do skora predstavljala tabu. Ekonomija, naime NIJE egzaktna nauka. Malom lopovu glava dole, a velikom kapa dole. U Srbiji svi znaju za Topčider, a u Engleskoj i Americi se štampanje novca naziva quantitative ease. Pežorativno, zar ne? Zato i pozivi anarhista sa Akropolja na evropski ustanak zvuče naivno i obesmišljeno, jer odzvanjaju kao pozivi proleterima na ujedinjenje. Zato Grci nikada neće uspeti da dožive nacionalno i socijalno oslobođenje koje se dogodilo u jednoj bliskoistočnoj zemlji u kojoj je religija pokazala postmoderne puteve revolucionarnih promena.

G. Vozi Miško, pročitao sam sa pažnjom sve što ste napisali i priznajem da moje znanje pojedinosti i specifičnosti naše ponjoprivrede nije na istom nivou sa Vašim, ali primeri uspeha koje ste naveli se svode ne na pravilo već na izuzetke. Da li bi moja porodica ostala na selu da smo imali prilike da razvijemo industriju hrane i nastavimo sistem porodične zadruge i malo biznisa, umesto što je moj otac postao prilično uspešan član inženjeringa velike građevinske firme, a ja otišao drugim putem, ka obrazovanju i akademiji, ne znam. Ali znam da tu opciju nismo imali.

Ne radi se o izuzetcima, nego o primerima. Srpska poljoprivreda je u Titovo vreme dostigla prosečan svetski nivo. Naravno da je tu bilo pikova, velikih uspeha i, suprotno, padova i lutanja, ali smo mi tada uglavnom pokrivali naše potrebe u žitaricama i osnovnom voću, povrću i mesu, uz veliki izvoz pojedinih proizvoda, čak i industrijskih prerađevina.

Ne mogu biti toliko prepotentan i reći bilo šta o vašoj porodici, ali ću vam dati temu za razmišljanje. Da li poznajete neki primer u svetu da seljak sa svojom porodicom lepo živi na 1-2 hektara zemlje? Da vam pomognem, u Americi se imanje ispod 300 hektara unapred smatra osuđenim na siromaštvo, naravno njihovog nivoa. A za vreme Tita je srpski seljak itekako uspevao da dobro živi na tako malo zemlje, opet moram da naglasim, za neki naš nivo tog vremena. Sličan primer u Evropi sam video jedino u Italiji, ali sa naglaskom na reč sličan, jer je razlika bitno u korist "Titovog srpskog seljaka", ali je to malo duže objašnjenje i za neku drugu priliku. Veliki pozdrav!

( nastavak )

Uostalom, nije li se baš iz redova ''radničke klase na vlasti'' posle svega deset – dvadeset godina izdvojio privilegovan i imućan sloj direktora, komitetlija, nižih i viših funkcionera, od naroda prozvan ''crvenom buržoazijom'', koja je svojim skorojevićizmom, nemoralom i bahanalijama nadmašila i onu predratnu, kojoj se tako efektno rugao Nušić ( ''Gospođa ministarka'', ''Mister Dolar'', ''Pokojnik'' ). Sa viskijem u levoj i tompusom u desnoj, sa raskošno opremljenom Kućom cveća i preko dvesta vila sa kompletnom poslugom diljem SFRJ, šta je oličavao Josip Broz Tito ako ne golo buržujstvo.


Na ovo je dobar odgovor dao Teofilo Stivenson:


G. Kalik, imajte osim toga u vidu da takozvani ''srpski tajkuni'' potiču upravo iz redova ''crvene buržoazije'', dakle bivših komunista i socijalista ( a ne nacionalista koji su posle 1945. pobijeni i proterani ), koji su dolazak na upravljačke funkcije za vreme Tita i Miloševića iskoristili za prekonoćno bogaćenje. Stoga se njihova ''kooperativnost'' sa kapitalistima-osvajačima na svetskom nivou možda više bazira na zajedničkoj internacionalističkoj vrednosnoj matrici ( usađenoj u podsvest za vreme komunizma ), nego na nacionalizmu, koji kod njih suštinski i ne postoji, bez obzira da li se njime kite.

G. Gorštak,

Ponovo sam sa uživanjem čitao Vaš komentar. Srpsko zadrugarstvo i mala privreda se danas retko spominju jer je recimo, ubijeni ministar Drašković bio osnivač jedne od prvih ’industrija mleka’ kod nas, u Smederevu. I zbog veza ZBORa sa ovim inicijativama. Pošto ZBORaš nisam, ne prezivam se ni Drašković, otvoreno se pozivam na ovu tradiciju. Inicijativa i duh zadužbinarstva, a ne samo profit često odslikavaju srpskog poslovnog čoveka i kapitalistu. Nije u pitanju samo jurnjava za profitom.

Uz sve ono što ste rekli, ponavljam. Ovih dana u Grčkoj su poginule tri nesrećne osobe, u jednoj banci, verovatno od iste ruke koje je krala u kioscima tokom srpskog protesta povodom otimanja Kosova. U pitanju je igra mežunarodnog kapitala usko povezana sa neokolonijalnim projektom. Državni i korporatni interesi koji idu ruku pod ruku ne mogu se razumeti ako se ne shvati potpuna neosnovanost Zapadnog pristupa ekonomiji kao egzaktnoj nauci. Ekonomija kao takva na Zapadu NE POSTOJI.

I još nešto. Sjajni su citati Berđajeva. Prvi put sam o njegovom delu, o braći i drugovima slušao na predavanjima e. Atanasija pre četvrt veka. Možda ironično. Ali uprkos činjenici da smo kao narod (Srbi) intenzivno vezani za sopstveno hrišćansko poreklo, pogledajmo iskustva drugih, na primer jedne bliskoistočne teokratije koja je nacionalni i verski preporod izvela ruku pod ruku sa socijalnim. Toliko uspešno da su joj se francuski poststrukturalisti, svi redom zadojeni idejama socijalne pravde (a i Marsizmom i Altiserom, da to istaknemo zbog g. Kalika, jer gospodin tu ideološku opciju favorizuje), divili, i to na isti način na koji su se nekada evropski levičari divili Staljinovoj sovjetiji žmureći na oba oka pred stravičnom istinom o Arhipelagu Gulag. Koja je to država? Svi znamo, ali to još uvek predstavlja tabu. Ali dug je put od deset hiljada lekara na pacijenta u vreme slobodnog tržišta i stranih uzurpatora do hiljadu u vreme sadašnje. Pozdrav svim učesnicima u diskusiji.

@ gorštak - nastavak

Zato mislim da se kod vas i dalje održava nesvesno prihvatanje klasnog društva, iako se zalažete za smanjenje klasnih razlika. Sami kažete da se one nikada ne mogu potpuno ukinuti. Ja se samo pitam šta legitimiše njihovo postojanje, koja je to gornja granica kada one, po vama, postaju nepravedne? Ako je negde postavimo, pitam se zašto ne možemo da je spustimo još niže? Šta nas sprečava u tome, odnosno šta nam zabranjuje da budemo radikalni?

Ma šta mi mislili o komunizmu i kakve god bile njegove devijacije, on je jedina ideologija i praksa koja se do sada u istoriji pojavila, a koja pretenduje da radikalno ukloni korene ove socijalne nepravde, da zaista stvori društvo jednakih šansi u kojem će isključivo od njegovog rada, a ne privilegovanog klasnog položaja, zavisiti blagostanje pojedinca. U tome je njegova prednost nad svim ostalim ideologijama. Socijalna nepravda ima primat nad svim ostalim nepravdama, drugim rečima, ukoliko postoji socijalna pravda, ostale nepravde su lakše podnošljive. Društvo u kome sam diskriminisan po nacionalnoj ili verskoj osnovi, ali imam obezbeđena osnovna sredstva za život, podnošljivije je od društva u kome sam nacionalno i verski ravnopravan, ali moram da se borim za materijalno preživljavanje. Nacija i Vera tada postaju samo ideološka maska koja treba da prikrije klasnu podelu.

Zato se tek stajanjem na poziciju komunizma može sagledati temeljni društveni problem, problem čitave dosadašnje istorije, a to je nepravda klasne podele. Sa stajališta nacionalizma ili religioznosti ona se, strogo gledano, ne može kritikovati, a često ni videti. Jer, iz nacionalne i verske jednakosti ne sledi socijalna jednakost. Socijalni momenat ovde nužno dolazi spolja, iz druge, socijalističke ideologije. Jedini izuzetak ovde je izvorno hrišćanstvo, po jednom tumačenju bliskom marksizmu. Međutim, problem je što je ono istorijski bilo krajnje neuspešno u otklanjanju socijalne nejednakosti. Ateistički komunizam bio je u tome dosta uspešniji...

@ gorštak

Nije još kraj :-)

Među današnjim srpskim kapitalistima ima mnogih koji ne potiču iz redova "crvene buržoazije". Uzmimo samo nekada najveće, Kariće. Oni su krajem 80-tih bili jedno malo privatno preduzeće, i brzi uspon dostižu tek u periodu 90-tih. No, nije ovo odlučujuće. Tačno je da ima i onih koji potiču iz nekadašnje "crvene buržoazije". Ali, oni su se iz privilegovanijih pozicija unutar socijalizma preobrazili u kapitaliste tek sa rušenjem socijalizma, a ne u kontinuitetu s njim; to su oni temeljni društveni okviri koje sam spominjao i koji sprečavaju ili podstiču nastanak istinske buržoaske klase. Sami kažete, oni su se "preko noći" obogatili. E ta noć je upravo "tranzicija" od socijalizma u kapitalizam, kada su se društvena bogatstva otimala i pretvarala u privatna.

Mišković je npr. pre ove noći bio tek privilegovaniji rukovodilac jedne spoljnotrgovinske firme. Ali, potonji Mišković je neko neuporedivo moćniji u ekonomskom, a time i političkom pogledu. Da nije bilo one noći, malo ko bi za njega znao. Socijalna razlika između nekadašnjeg Miškovića i običnog radnika Geneksa daleko je manja nego socijalna razlika između današnjeg Miškovića i kasirke Maksija. A kada on i slični udružuju svoj kapital sa strancima, nema tu govora o nekom internacionalizmu, podsvesno usađenom u vreme socijalizma. Jer, oni se udružuju zbog interesa profita, kapitala, sa inostranim kapitalom, ne zato što je inostrani, već zato što je kapital. Socijalistički internacionalizam je, naprotiv, bio radnički.

A ako kažemo da nacionalizam kod njih suštinski ne postoji, isto tako možemo da kažemo da kod njih nije suštinski postojao ni socijalizam. Onda ne možemo da optužujemo nekadašnji sistem i ideologiju zbog njih. Onda opet ostaje kao važna razlika da se oni nacionalizmom nekako mogu pokriti, ali socijalizmom nikako. Ne vidim da današnja država i Crkva išta ozbiljno čine protiv toga.

( nastavak )

Ne govori se bilo kojim jezikom, nego maternjim jezikom ( upotreba stranog jezika ipak je od sekundarnog značaja ). Ne voli se bilo koja majka, nego svoja majka, bilo koja braća i sestre, već svoja braća i sestre, bilo koji zavičaj na planeti, već samo onaj u kome smo se rodili i odrasli. Niti se navija za bilo koju reprezentaciju, već za svoju reprezentaciju i tako redom. Nacionalizam dakle nije nešto izmišljeno i nadodato, već organski deo čovekove ličnosti, njegovo realno bivstvovanje u realnoj zajednici ( a ne mehaničkoj i utopijskoj u kakvu spadaju ''internacionale'' bilo kog tipa ).
U tom kontekstu sam i govorio o ''bogatoj braći od stričeva'' protiv koje se ne može i ne sme ratovati kao pripadnik bilo koje ''internacionale'', ali se oni mogu i moraju suzbijati iz društvenog života ako su ekploatatori i tajkuni, zarad socijalne pravde unutar jedne realne zajednice kakva je nacija.
No za razliku od vas, ja pod socijalnom pravdom ne podrazumevam potpuno besklasno društvo, iz prostog razloga što je ono kao takvo nemoguće. Primer ''crvene buržoazije'' sam i naveo da bih vam dokazao kako se klasne razlike spontano formiraju čak i unutar ideologije koja svim silama teži besklasnosti. Klasne razlike imaju svoj koren pre svega u psihofizičkim razlikama među ljudima ( koje komunizam uopšte ne uzima u obzir ). Neki ljudi su vredni, drugi su manje vredni, treći su lenji. Dovedite jedne, druge i treće na nulti ekonomski nivo, dajte im jednaka sredstva za rad i posle izvesnog vremena imovinske razlike će ipak nastati, samim tim i klasne.
Socijalna pravda, prema tome, ne podrazumeva apsolutnu imovinsku jednakost koja je nemoguća, već harmonizaciju svih raznolikosti unutar jedne zajednice i njihovo dovođenje u organsku celinu. Ta harmonizacija, međutim, moguća je samo na talasu istinskog duhovnog preobražaja narodne volje o kome govori Berđajev, stavljajući religiozno pitanje iznad svih drugih, pa i socijalno-političkih ( ne odričući im važnost ).

Opredeljivanje za nacionalizam, kao kljuc socijalnog oslobadjanja,povlaci za sobom niz problema. Prvi je - to znaci da mi opravdavamo nacionalizam i u drugim zemljama. Znaci u Francuskoj ce idalje Francuzi biti gradjanji 1. reda. To je tamo otislo toliko daleko, da cak donose novi zakon po kome ce utvrdjivati da li je neko zaista Francuz, da li je redjen u Francuskoj i da li ima Francusko poreklo. Pa hajde recite mi da je to normalno! Ako se svuda budi svest da je nacionalizam los, i cine koraci ka internacionalizmu, mislim da je to jedna progresivna tendencija, koja takodje kod nas ima perspektiva da postene nesto vise og globalistickog i liberalnog poricanja nacije. Niko se ne odrice svoje nacije, ali zasto i dokle se busati u grudi i kako ostvariti socijalno oslobodjenje preko nacionalnog, gde , kao sto rece jedan komentator idemo korak unazad, ka svim nazadnim i odavno prevazidjenim konceptima( koje nije samo Tito prevazisao...prevazisla ih je i politicka i filozofska misao, ako hocete, a to su pojmovi "tradicije" "tla" "religije" apstraktnog "duha" i tako dalje. Kakava je to kultura o kojoj govorite ( jedan od komentatora)? Mozda realizam?Ili neka iz Srednjeg veka? "Duhovni preporod" putem nacionalnog i duhovnog oslobadjanja. Ja bih volela to da vidim, taj tip oslobadjanja o kome govorite,ali mislim da je on u raskoraku sa stvarnoscu...da ne nailazi na pristalice ni sa jedne strane. Doslo je do prevelike zbrke i prevelikog mesanja suprotnih politickih koncepata. Mislim da nas je iskustvo raspada Jugoslavije, kao i ratova, i sada novijih podela unutar samih Srba, i pokusaja za rehabilitacijom cetnika, bas vodi ka socijalizmu kao onome ko treba da povede svako buduce oslobadjanje. Mozda nase drustvo treba da dozivi jos veci ekonomski krah, pa da vidimo koliko je politika koja se vodi pogubna za nas i da se rodi neki istinski otpor, namesto svih prepucavanja po pitanjima koja nam ZAMAGLJUJU vid.

@ gorštak

Nisam siguran da je pripadnost određenoj klasi manje realna nego pripadnost određenoj naciji. Čovek se rađa u određenoj klasi kao što se rađa u određenoj naciji. Čak naciju i sve ono što joj pripada (jezik, teritorija itd.), ili veru, može da promeni pre nego klasu, ova druga se u klasnom društvu teže menja. Takođe, sama nacija nije nešto samoniklo, što postoji oduvek, izraslo iz puke prirode, tla, nekakvog organskog supstrata kako vi izgleda mislite, već nešto što je istorijski nastalo i istorijski se menja. Srbi su npr. poreklom sa drugih prostora, došli na Balkan u određenom periodu, isprva bili pagani, tek kasnije primili hrišćanstvo, govorili drugim jezikom nego danas, itd.

A unutar njih, kao i kod svake druge nacije, vekovima je postojala klasna podela kao realnija od same nacije. Jer Srbina slugu, siromaha prvenstveno određuje to što je sluga, siromah, a tek onda što je Srbin. To realno klasno biće onda transformiše i društvenu svest klasa, tako da se može reći da, u strožijem smislu, više i niže klase imaju različite jezike, kulturu, umetnost, mentalitet, sve ono što ste naveli, iako formalno, na prvi pogled, to deluje isto. Jednostavno, zbog klasnih prepreka, a prva se odražava na obrazovanje, nisu svim Srbima bili podjednako dostupni sadržaji srpske kulture, naročito oni najviši.

Naravno, niže klase nisu sve do pojave socijalizma imale tu jasnu klasnu svest, ona je bila prekrivena nacionalnom. I to i jeste problem nacionalizma, što blokira dalju, socijalnu emancipaciju povrh one nacionalne koja meni nije sporna, da ne bude zabune. Teškoće u probijanju ove klasne svesti nisu posledica njene "utopičnosti", odnosno veće realnosti nacije, već samo veće snage nacionalizma kao ideologije, koju je normalno nametala vladajuća klasa. U "građanskom", a zapravo klasnom ratu, unutar Drugog svetskog rata, konačno je prevagnula socijalna svest nad nacionalnom, a jedan od važnih uzroka bio je potpuni istorijski bankrot dotadašnje srpske vladajuće klase.

@ brm


Meni ove tvoje reči zvuče previše oholo. Govoriš ipak o našim tetkama, strinama, stričevima, ujacima, komšijama, koji se ne smeju prezirati zbog manjka obrazovanja, pa još zbog toga smatrati navodno ''glupima''. Onaj ko ti pravi cipelu, kaput, hleb, sijalicu, šporet, automobil mora zasluživati neko tvoje poštovanje. Radnici su važan deo jedne nacije i njihovi stavovi i potrebe se moraju uzeti u obzir. Nad njima ni intelektualci ni popovi ne smeju da se gorde, jer onda nisu dostojni svoga zvanja. Svi smo tu da bismo služili jedni drugima, čime god se bavili, a ne da bi smo se uzajamno prezirali.
Bez obzira na zablude komunizma, radnički gnev nije bio neopravdan u istoriji, kao što on to nije ni danas, i u tom delu priče Mario Kalik je u pravu. Njegova kritika kapitalističkog imperijalizma potpuno je na mestu ( sve drugo je po meni sporno, pa smo oko toga i polemisali ). Prema Kalikovim tvrdnjama i jesam bio kako ti kažeš ''fin'', zato što mi izgleda da je gospodin iskren i pošten u svojim stavovima, što se mora ispoštovati, bez obzira da li se sa tim stavovima slažemo ili ne.
Sve u svemu, ova diskusija se prilično odužila, ali čini mi se da nije bila bez poente.
Pozdrav svim komentatorima.
Hvala moderaciji na strpljenju.

@ Mario Kalik

Odgovoriću vam samo još ovaj put, jer je besmisleno produžavati polemiku oko stvari oko kojih se očigledno ne možemo složiti. Pogotovo što vaši poslednji komentari sve više počinju da zvuče sofistički. Vi se kruto držite dijalektike, što će reći - za vas su oponentovi stavovi nešto što se obavezno mora potući ili prevazići, bez obzira da li su istiniti. Stoga se verovatno moji argumenti i odbijaju kao lopta od zida, kako reče ''brm''.
Meni kao verujućem čoveku i nacionalisti ne predstavlja nikakav problem da ''istini komunizma'' po pitanju socijalne pravde priznam značaj, pa i da je ugradim u neku svoju ličnu viziju kao deo budućeg nacionalnog preporoda. No vama kao komunisti predstavlja itekakav problem da priznate ''istinu nacionalizma'', a ako to nevoljno i učinite onda ćete je tretirati isključivo kao ''niži istorijski oblik'' koji treba prevazići nekim ''progresivnijim'' poput ''radničkog internacionalizma''.
Zanimljivo je da se prema ''istini nacionalizma'' identično odnose i kapitalistički internacionalisti, s tom razlikom što za ''progresivniju formu'' oni smatraju liberalni kapitalizam.
Dakle, ma koliko međusobno suprotstavljeni i jedni i drugi ste ipak jedinstveni u stavu besuzlovnog otpora nacionalizmu. I jedni i drugi robujete istim progresističkim predrasudama, među kojima je ''internacionalizam'' jedna od najvećih.
Kada sve to uzmete u obzir videćete da u Berđajevljevim tvrdnjama po pitanju buržujstva i socijalizma nema nikakve protivrečnosti. One se kao protivrečnost javljaju samo za jednu ili drugu ideološku svest, ali u samim ontološkim dubinama ta protivrečnost ne postoji.
Nacija je, dakle, jedini realan okvir unutar koga se i duhovna i socijalna pitanja mogu razrešiti realno i celovito. Rešavanje tih konkretnih pitanja sa konkretnog područja u bilo kom internacionalnom ključu vode u laž i utopiju ( koja se vrlo brzo pretvara u antiutopiju ). I Evropska Unija je, kao prethodno SFRJ i SSSR, samo još jedna antiutopija u nizu.

U osnovi ja i dalje verujem da je glavni protivnik komunizma na ovim prostorima danas kapitalistički imperijalizam, a ne srpski nacionalizam. Jedino što nisam, posle svega izloženog, siguran da li je još uvek moguća saradnja sa nacionalistima protiv ovog protivnika. Zato ne bih rekao da komunisti zagovaraju bezuslovan otpor nacionalizmu. Pre će biti da nacionalisti zagovaraju bezuslovan otpor komunizmu; oni izjednačavaju kapitalistički globalizam i komunistički internacionalizam kao njima jednake protivnike, čak smatrajući prevashodno komunizam odgovornim za sadašnju propast srpske nacije, koja zapravo propada pod udarima transnacionalnog Kapitala. Da se domaći eksponenti interesa ovog Kapitala ne mogu smatrati duhovnom decom komunizma, iako među njima ima biološke dece nekadašnjih komunista, obrazložio sam u tekstu „Anti-titoisti“.

Besmisleno je izjednačavati savremeni kapitalizam i komunizam, i tvrditi da među njima u suštini nema protivrečnosti, samo zato što oba pružaju otpor srpskom nacionalizmu. To je isto kao kad bi se izjednačili savremeni kapitalizam i srpski nacionalizam samo zato što oba pružaju otpor komunizmu, čak i kada to jeste činjenica. Reč je, naprotiv, o tri različite i suprotstavljene ideologije. Današnji transnacionalni kapitalizam uništava nacionalne granice da bi čitavo radništvo sveta podredio interesima Kapitala. Radnički internacionalizam, međutim, prevazilazi nacionalne granice upravo da bi ojačao radništvo u borbi protiv Kapitala.

Ako je za nacionaliste internacionalizam „progresistička predrasuda“, za internacionaliste je nacionalizam regresistička predrasuda. On uporno ostaje kod nacionalnih granica i identiteta koje su savremeni procesi kapitalizma već realno poremetili i izobličili, ma šta mi mislili o tome. Zato je mnogo pre nacionalizam nego komunizam jedna (anti)utopija. Jedini okvir u kome se danas može realno i celovito rešiti socijalno pitanje nije (prevaziđena) nacija, već internacionalna pozornica sukoba Kapitala i Rada.

Biće prilike da nastavimo diskusiju, naravno da imate šta da kažete, u neke stvari koje sam izneo nisam do kraja siguran, više je bilo stvar akcenta da bi se na videlo iznelo nešto što je na javnoj sceni dosta prećutano, a da li to treba naglašavati u određenoj praktičnoj situaciji, drugo je pitanje. Pre svega mislim na odnos nacionalnog i socijalnog oslobođenja, oba su važna, iako je za komuniste ovo drugo očekivano na prvom mestu u celini njihovog pogleda na svet. Ali, s druge strane, bez nacionalne nezavisnosti zemlje od strane okupacijske, imperijalne sile, nezamisliva je socijalna sloboda u toj zemlji. Socijalizam u koloniji je nemoguć (a mi se danas nalazimo u polukolonijalnom položaju). Zato su u svim tzv. nerazvijenim zemljama procesi socijalne emancipacije išli ruku pod ruku sa procesima nacionalne emancipacije, naročito je to vidljivo u Latinskoj Americi. Deviza latinoameričkih revolucionara je: "Patria, Socialismo o Muerte!".

Dakle, za nas je komunizam i patriotizam, to uopšte nije sporno. Međutim, patriotizam nije nacionalizam, to je nešto više, iznad toga, i o tome sam već pisao u nekim tekstovima. Ukratko rečeno, patriota brani na prvom mestu svoju državu (od spoljnjeg zavojevača), bez obzira na njen etnički sastav, dok nacionalista u našem kontekstu brani na prvom mestu svoj etnos. U sistemu prvog država je iznad etnosa, pa i većinskog, u sistemu drugog država je pre svega država većinskog etnosa. Ta bitna razlika vidi se iz razlika nekadašnjeg, "Miloševićevog", i današnjeg, "Koštuničinog" ustava. Na toj liniji patriotizam ostaje otvoren za internacionalizam, dakle ide ulevo, dok nacionalizam ostaje spram njega u suštini zatvoren. Drugim rečima, patriotizam u slučaju Srbije ne isključuje iz svog horizonta Srbe, dok srpski nacionalizam ne uključuje ne-Srbe. Zato je prvi napredniji od drugog.

Očekujem da ćemo o ovome i drugim pitanjima imati priliku da diskutujemo, a povodom jednog mog teksta za koji očekujem da se uskoro pojavi na sajtu.

Do tada, pozdrav!